Deo zasluga u onome što absint čini posebnim, pa čak i mističnim pićem, sigurno pripada i ritualu pripreme a samim time i posuđu koje se koristi, a specifično je samo za absint. Ni jedno drugo piće nema potrebu za tako karakterističnim sudovima. Prvenstveno se to odnosi na kašiku, fontanu i brulijer.
Ispočetka nije postojao nikakav ritual, nego su jednostavno ubacivali kocku šećera u čašu sa absintom, dodavali hladnu vodu iz bokala i mešali običnom kašikicom. Bokal je vremenom postao specifičan, absintovski, sa dva otvora. A onda je, između 1875 i 1880 absint ušao u modu i u "višim" i otmenijim krugovima. Prva naznaka specijalizacije je pravljenje duže kašikice, takozvane Mazagran kašike, pošto su dotadašnje kafene kašikice bile prekratke za relativno visoku absint čašu. Svoju priliku su videli filigrani i počeli da prave prilagođene kašike sa rupicama tako da je ritual mogao da nastupi. Rupice su se pretvorile u vinjete, cvetnu ornamentiku, imena absint brendova, a kad je 1889 Ajfel završio svoju kulu nastala je prava poplava kašikica sa tim motivom. Onda se pojavila potreba za sporim nakapavanjem hladne vode, jer je vizuelni utisak formiranja luša neuporedivo upečatljiviji pri polaganom sipanju nego pri naglom ulivanju. I prvo su to bile metalne posude sa rupicom u sredini, koje su postavljane na čašu i u nju se stavljala kocka šećera i sipala voda.
Kasnije, kad je absint izborio svoje mesto kao punopravno i priznato piće, izborio se i za svoj oblik čaše, kao što su ga vina imala, i uz čašu je počela da se pravi i staklena posuda koja je bila komplet sa čašom. To je brulijer. Postoji nekoliko verzija, ali su najčešći stakleni i stakleni sa metalnim držačem. Kako absint stiče reputaciju i popularnost i ustanovljavanjem "zelenog sata", između pet i šest popodne, kafedžije nisu imale dovoljno brulijera da podmire sve potrebe i neko se setio da napravi fontanu, posudu od stakla, na svojim nogarima, sa nekoliko slavinica (obično četiri), koja je mogla da podmiri potrebe za hladnom vodom gostiju koji sede za jednim stolom. Pošto kvalitet vode u to doba nije bio na zadovoljavajućem nivou, fontane su uobičajeno imale i filter. Uz to su bile i fensi, i svaki restoran je bio ponosan na svoje fontane. Vrlo brzo su se i čaše prilagođavale, od vinskih, koje su prve upotrebljavane, preko Kordon čaša koje su imale oznaku u vidu kruga (cordon) do koje treba sipati absint, Reservoar čaša, koje su imale loptasto zadebljanje pri dnu kao merku za količinu absinta, do Pontarlier čaše. Čaše za absint su pravljene od debelog stakla (trebalo je da izdrže intezivno korišćenje) i visoke od 12 do 17 cm.
Tako je kompletirana i zaokružena cela linija posuđa, i ritual pripreme je mogao da zablista u svoj punoći. Živeli.
komplet
kašikice sa Ajfel motivom
Pontarlier čaša
.Reservoar čaša sa brulijerom
Нема коментара:
Постави коментар