Prvi srpski absint - prvo predstavljanje

Došlo je vreme da ovaj blog počne da ispunjava i drugi deo svog zadatka, a to je podrška prvom srpskom komercijalnom absintu.

Pre izvesnog broja godina u goste nam je došao drugar Panta sa suprugom i na poklon doneo flašu pića i neke delove priče o absintu. Piće je bilo ono što se kod nas prodaje pod imenom absint, a ustvari je čista hemija razmućkana u etil alkoholu. Ne mogu reći da mi se svidelo, ali miris i ukus anisa koji ja volim, Pantina uverljiva kazivanja mita o absintu, zaintrigirali su me da počnem da kopam u potrazi za zelenim blagom (hvala bogu na internetu). I uronio sam u pravo more informacija, zadivljujućih, fascinirajućih, zbunjujućih, često protivrečnih, i ostao  zbunjen i frustriran raskorakom bogate istorije i opisa božanskih svojstava absinta sa bljutavim bućkurišem u vidu par etiketa koje su na sebi tvrdile da su absint, a mogle su se kupiti kod nas. Trebalo je neko vreme i dosta iščitavanja da razlučim šta je tu istina a šta mit, urbana legenda, marketinška izmišljotina. A onda je došlo i materijalno razrešenje u vidu boce pravog absinta, koju nam je iz Francuske, posle dugog moljakanja, doneo rođak. I sreće, bio je to odlični Kübler 53 (Kuble), bogat aromom anisa i podsećajući na mastiku i uzo (koji su moji favoriti među žestokim pićima), zarazio me klicom obožavanja. Poželeo sam da probam i druge absinte i suočio se sa ogromnim teškoćama. Absint je dostupan preko neta, naše kartice se primaju, ali iako većina sajtova za prodaju garantuje isporuku, to se ispostavljava kao skoro nerešiv problem. Neću o tome da pišem detaljno, ali naša carina je takoreći neprelazni zid. Ostalo je samo moljakanje onih koji idu u inostranstvo, ali sve se manje putuje, ljudi zaborave na naše molbe, te ne smeju, što zbog absintove reputacije, što zbog straha od prelaska granice, pa i kad kupe kriterijum bude cena pa donesu nepitljivo đubre... Tek ponekad bi do nas stigla prava stvar, i tako bi se brzo popila da smo u u stvari bili u stalnoj ap(b)stinenciji. I rešim ja da počnem da pravim absint za nas.

Tek tad je počela prava edukacija, grozničavo iščitavanje ogromne količine materijala, razdvajanja žita od kukolja, traženje recepata (kojih ima dosta na netu), pregledavanje ozbiljnih foruma o destilaciji... Paralelno sa tim počinjem da pravim i lonac za destilaciju, normalno ne ide sve kako treba, pa je tek iz drugog puta alembik (sprava za destilaciju) bila spremna. Uz to i problemi sa nabavljanjem biljaka, traženje pravih varijeteta, a nekih, kao što je zvezdasti anis, ni nema na našem tržištu. Kad je sve najzad bilo pripremljeno stigla je i prva destilacija. I sa njom teško razočarenje. Nisam probao antifriz, ali mislim da je na njega ličio taj moj prvi absint. I drugi. I treći. A onda sam saznao da je sveže destilisan absint jednostavno nepitljiv, i da mora da odleži najmanje dva meseca da bi uopšte mogao da se proba. OK, čekali smo toliko dugo, sačekaćemo i ta dva meseca. I došao je je dan za drugu probu antifriza, pardon, absinta. To je i dalje bilo nepodnošljivo, bljutavo, ljuto i gorko. Hteo sam da odustanem i da se okrenem borbi sa carinom, a onda se desiše dve sinhronizovane slučajnosti (ni ja kao ni Jung ne verujem u slučajnosti), naletim na tekst Teda Bria (T. A. Breaux), ikonu modernog absint vremena, koji piše da su svi dostupni recepti i protokoli pravljenja absinta "crap" (koristim njegov izraz), a drugo, onaj moj rođak "francuz", dođe sa bocom Absinthe Sauvage 1804, vrhunskim absintom i knjižicom iz devetnaestog veka, koju je je kupio u nekoj pariskoj antikvarnici, punoj recepata za pića, a među njima i dva recepta za absint. Ponovo se bacim na destilaciju, sačekamo dva meseca, probamo i oduševljenju nije bilo kraja (kao ni toj burnoj noći). Već smo imali direktna iskustva sa desetak pravih absinta, i ono što smo dobili nije trebalo ni malo da se stidi. To nije samo naše mišljenje već i ne tako malog broja ljudi koji su ga probali. Bilo je tu ljudi koji nisu ni čuli za absint, ljudi koji si pili češke vatrene vode, ali i par poznavalaca. Svima se dopao. Usledilo je još eksperimentisanja, doterivanja recepta i imali smo svoj, nepresušni izvor absinta. Najveća muka su ona dva meseca čekanja, i tad može da se vidi karakter absinta, ali u stvari pravo vreme sazrevanja je bar četiri meseca. Povremeno, kad stigne po neka boca iz inostransva samo utvrdimo da imamo zaista vrhunski absint. 

"Sirovi" absint iz naše kuhinje