Absint se ukorenjuje u Francuskoj, i od sredine devetnaestog veka broj destilerija je u konstatnom porastu. Perno familiji se baš svidelo da pravi absint i utemeljuju se brendovi Žil, Legle, Emil, Pjero i Gemp - svi Perno! Ali, pojavljuju se i drugi proizvođači (na francuskom): Absinthe Suisse, Kübler & Romang, Cusenier’s Oxygénée, Absinthe Lanquetin Fils, Absinthe Terminus, Absinthe C.F. Berger, Premier Fils, Junod, Absinthe Georges Putois, Absinthe H. Bazinet, Absinthe Dornier-Tuller... i niz malih destilerija.
Drugom polovinom devetnaestog i početkom dvadesetog veka absint postaje svetski trend, u Americi se pojavljuju Butterfly Absinthe i Herbsaint u Nju Orleansu (koji, kulturološki se oslanjajući na Francusku, postaje jak centar absint kulture), na Kubi Albado (pričalo se da je to omiljen Hemingejev absint), na Korzici Absinthe Bregante ... Tokom tog perioda je masovno prihvaćen od umetnika svih vrsta u Evropskim kulturnim centrima, najviše u Parizu gde zbog niske cene, prateće fame Zelene vile i pesničkog trećeg oka, i reputacije da ima opojni efekat iznad i izvan onoga od samog alkohola (ta neosnovana reputacija ga i danas prati).
Postojala je skala kvaliteta (kasnije ćemo i o tome) i shodno tome i cene tako da je absint bio dostupan svima i postaje izuzetno popularan među svim slojevima stanovništva. U Francuskoj je čak zaživeo “L’heure Verte” (zeleni sat), kada bi poslepodne cela populacija (naravno, uglavnom muška) uživala u absintu. Ironično, u toj popularnosti i leži uzrok kasnije zabrane (i o tome ćemo neki drugi put).
Zeleni sat
Нема коментара:
Постави коментар